Сава Поповић Текелија

Сава Поповић Текелија (1761 — 1842) био је први Србин доктор права, оснивач једне од највећих задужбина изван Србије – завод Текелијанума, председник Матице српске, племић, царски тајни саветник и “златне оструге витез”, правник, филантроп и ктитор. Са дванаесторицом суграђана је 1810. основао фонд за школовање арадске српске омладине. Већ наредне године је основао проповедничку фондацију при српској цркви у Араду, коју је саградио његов прадеда Јован, а 1822. је дао прилог за изградњу новог торња, звона и поправку цркве. Није имао потомства па је одлучио да све што је стекао завешта у добротворне сврхе. Укупна вредност завештања износила је тада 400.000 форинти у сребру. Схвативши да је образовање покретач развоја српског друштва 1838. у Пешти је основао задужбину Текелијанум, за школовање сиромашних и најбољих српских ђака и студената, из свих крајева где су живели Срби. После настанка Српског народног позоришта (1812), и Матице српске (1826), Текелијанум се сматра трећом званично најважнијом установом Срба у Угарској. Најпре је за 50.000 форинти купио велику, али оронулу кућу, у близини српске цркве у Пешти. Кућу је дао Матици српској на чување, одржавање и надзор. Касније је Текелијанум обухватао девет кућа у Араду, још једну зграду у Пешти, као и 28 јутара земље. Оснивачким писмом је утврдио сврху задужбине, којој је придодао још 150.000 форинти готовине. У згради задужбине се налазила библиотека, као и просторије за рад на Летопису Матице српске. У почетку је у дом примљено 12, а касније 18 питомаца, којима су били обезбеђени стан, огрев, послуга, средства за храну и плаћање универзитетске таксе.

Надзор и бригу над ученицима је у обављао он лично и куповао им неопходне ствари. Од оснивања 1838. па до 1914. године, у Текелијануму је боравило и школовало се око 350 српских ђака и студената. Поред Текелијанума је основао још једну задужбину за школовање по 4 српских студената са територије Војне Крајине на бечкој Војној академији (инџинирској академији), за шта је уз одобрење карловачког митрополита основао фонд од 108.000 форинти. Матица српска га је 1841. изабрала за почасног председника и на том месту је остао до смрти. Активно је учествовао у њеном раду, долазио на седнице, учествовао у доношењу важних одлука и непрестано је финансијски помагао, залажући се за њен напредак. Године 1840. завештао је својој задужбини – Текелијануму, сву своју имовину, док је Матици српској поверио старање о њој. Његовим завештањем је започело прикупљање културне баштине српског народа, под окриљем Матице српске, али и рад Сербско народне збирке или Музеума. Пресудно је утицао на оснивање и поклонио је своју личну библиотеку и богати књижни фонд из кога је настала Библиотека Матице српске. Имао је велику улогу и у оснивању Музеја Матице српске. Сматрајући да народ треба да чува успомену на истакнуте појединце тестаментом је одредио да једна од просторија под управом Матице српске у Текелијануму, по узору на Храм славних у Паризу, буде претворена у неку врсту „Српског пантеона“. Његова идеја о формирању Пантеона није званично разматрана, али је Матица српска деценијама прикупљала портрете и рукописе својих часника и добротвора, од које је настала збирка од стотинак портрета часника, добротвора и сарадника, као и више десетина хиљада фотографија, писама и других докумената, која се сада налази у задужбинском здању Марије Трандафил, главном седишту Матице српске у Новом Саду. Створио је услове за обликовање српског Пантеона чији су фондови касније послужили за формирање Галерије Матице српске и Музеја Војводине.