Велимир Михаило Теодоровић

Велимир Михаило Теодоровић (1849 - 1898) био је српски добротвор, задужбинар и ванбрачни син кнеза Михаила Обреновића. Једини је из породице Обреновић који је своју имовину поклонио Србији. Према тестаменту из 1889. године за јединог наследника целокупне његове покретне и непокретне имовине је одредио Краљевину Србију. Тестамент је добио додатак 1893, по коме је оставио легат својoj полусестри Терези Шустер, у облику шуме која је требало да јој се доживотно исплаћује у немачким маркама, што је и чињено све до 1944. године. Према његовој жељи, његово имање требало је да буде одвојено од државног имања, као задужбина, под именом „Велимиријанум“, са циљем да помогне развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства. За управљање задужбином и коришћење њеног фонда одредио је да буде једино и искључиво Државни савет. Тек десет година након његове смрти, остаци његове имовине могли су да се користе у смислу тестамента.

У међувремену, дошло је до расправа око наследства, које је држава морала да води пред румунским судовима, док су се као могући наследници појављивали ближи и даљи потомци породице Обреновића, који су оспоравали оснивање задужбине, међу њима, најупорнији су били потомци Михаилове сестре Петрије, а затим и краљица Наталија. Држава је уз велике трошкове на терет задужбине успела да постигне решење са свим заинтересованим наследницима, док је имање Негоја у округу Долж на основу пресуде румунске власти морало бити продато 1904, од чега је Државни савет примио укупну суму од око 1.700.000 ондашњих динара у злату, заједно са заосталим примањима од имања. Године 1905. краљ Петар I Карађорђевић је потписао Закон о раду задужбине, који је Државном савету омогућио да одреди начин руковања задужбином.

Државни савет је објавио извештај о стању Задужбине, о њеним приходима и расходима у протеклој години и сваке године у име Велимиријанума, одбор је у дневним листовима расписивао конкурс за примање помоћи. Први управник задужбине био je Никола Пашић. Касније је задужбином располагало Српско привредно друштво Привредник. Средствима задужбине је извршен пренос посмртних остатака Велимира Михаила на Новом гробљу у Београду. Од 1935. до 1940. године известан број хуманитарних и добротворних установа редовно је примао средства за своје активности, иста средства су добијали и Српска академија наука и Београдски универзитет.

Осим тога, Велимиријанум је сваке године откупљивао књиге и часописе од различитих издавача, које је слала на поклон гимназијама, учитељским школама, сеоским школама, министарствима и разним другим установама, док су по два примерка остајала за задужбинску библиотеку. Од укупног задужбинског прихода десет процената се издвајало за унапређење и улепшавање Београда. Задужбина је добро радила све до 1945. године. Из Другог светског рата је Велимиријанум изашао тешко оштећен, а након укидања Државног савета, 1945. године Министарство просвете, по наређењу Председништва Владе је комисијски преузео управу над задужбином.

Сачувани су документи о томе да је 1957. године Секретаријат за просвету исплатио помоћ основној школи у Горњем Милановцу и редакцији „Дечје новине“, при истој школи, као и да је последња помоћ из тог фонда додељена 1971. године Србољубу Митићу, песнику сељаку из села Црљенца код Пожаревца. Задужбина постоји и данас, али не функционише. Велимиријанум је у Београду имао свој зграду, у улици Светог Саве број 11, у близини Хотела "Славија.