Манастир Градац

Манастир Градац је српски средњовековни православни манастир који је грађен између 1277. и 1282. године, као ктиторска задужбина српске краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I. Манастир Градац се налази на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, на ободу шумовитих падина Голије. Назив места Градац постојао је и пре оснивања манастира. Вероватно да је тај назив био повезан са византијским утврђењем из 6. века, које се налазило на узвишењу изнад манастира и у чијем подножју је била црква. Темељи ове мале ранохришћанске цркве сачувани су до данас испред Богородичине цркве у Градцу. У манастирском комплексу налазе се две цркве: већа црква је посвећена Пресветој Богородици, а мања Светом Николи.

Већа црква била је гробно место ктиторке манастира. Манастир Градац изграђен је у последњој четвртини 13. века. Тачна година изградње није позната. Оснивачка повеља није сачувана, као ни уобичајени натписи у прстену куполе цркве и уз ктиторске композиције. О времену оснивања и ктитору закључује се углавном на основу фресака и архитектуре манастира. Најстрарије писано сведочанство о настанку Градца је Житије краљице Јелене које је написао архиепископ Данило II у периоду између 1317. и 1324. године. Краљица Јелена је за зидање Градца, по речима архиепископа Данила, ,,изабрала најбоље уметнике“. Изглед њене задужбине одражава велику сличност са храмовима средње и јужне Италије, што наводи на закључак да су градитељи потицали из Приморја.

Њихов рад одвијао се под назором краљице и у складу с њеним жељама. Велики део Богородичине цркве и монашких просторија био је срушен за време турске владавине у овим крајевима. Када је са цркве скинут оловни покривач, сводови су били срушени, а честе бујице угрожавале су и затрпавале преостали део цркве. Она је обновљена на основу затечених остатака грађевине и на основу старих фотографија.