Srpsko Zadužbinarstvo

ЗАДУЖБИНАРСТВО

Задужбина je трајан поклон у виду приватне имовине или доброг дела, које задужбинар завештава, за остваривање друштвено корисних циљева, на начин како је он то сам замислио. Задужбина може бити све оно што се поклања цркви, манастиру, народу, држави или родном крају, али најчешће оз¬начава манастирско или црквено здање, подигнуто зарад душе и вечитог спасења задужбинара или његових ближњих и драгих. Циљ сваке задужбине је да се њеним правилним коришћењем и управљањем остварују циљеви и жеље задужбинара, али и да се вредност задужбине очува током дужег времена, чиме се задужују они којима се задужбина оставаља, да се у том смислу о њој и брину.
Владарска династија Немањића прва је подигла задужбине у Србији, што се временски поклапа са настанком српске средњовековне државе. Златно доба задужбинарства било је од XII-тог до XIV-тог века током којих су тадашњи српски владари, од Стефана Немање до цара Душана и краља Милутина, изградили многе знамените грађевине. Манастири Студеница, Жича, Пећка патријаршија, Сопоћани, Грачаница и Високи Дечани само су део задужбина тадашњих владара. С временом су Немањићи градили и мостове и болнице. Прве српске болнице осниване су такође по манастирима, у Хиландару и Студеници. Уз њих, осниване су и градске апотеке, градске болнице, као и сиротишта за напуштену децу. У средњовековној Србији задужбинари су најчешће били владари, имућна властела и високи црквени великодостојници. Османлијским освајањем нестаје српска држава а са њом и задужбинарство. Буђењем националне свести, у првој половини XIX века долази до обнове задужбинарства. Највећи процват био је између 1840. и 1940. године, а задужбинари су били људи из свих друштвених слојева – успешни велетрговци и индустријалци, професори, официри, владике, политичари. Међу најзначајнијима био је Сава Поповић Текелија, племић, трговац, правник, филантроп, први Србин доктор права, председник Матице српске, који је уочио да је будућност Србије у уздизању тада непостојеће интелектуалне елите. У Пешти је основао Завод за школовање српских студената – Фондацију “Текелијанум”, којој је поклонио богату библиотеку, а Матици српској поверио старатељство. У Београду је неколицина трговаца изградила отмена и раскошна архитектонска здања, на пример, Велику Игуманову палату на Теразијама, преко пута које је необарокна палата браће Крсмановић, у којој је 1918. проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Илија Милосављевић Коларац тестаментом је завештао Фонд за универзитет Илије М. Коларца и палату на Студентском тргу. Најпознатији добротвор Београдског универзитета је трговац сољу капетан Миша Анастасијевић, који је поклонио “свом отечеству” палату на Студентском тргу познату као Капетан Мишино здање, у којој је данас Ректорат Београдског универзитета. Трговац Лука Ћеловић – Требињац, научник Михајло Пупин, председник Београдске берзе Никола Спасић, краљеви Милан Обреновић и Александар Карађорђевић, али и инострани донатори, као што је био Ендрју Карнеги, амерички индустријалац, из чијег је фонда подигнута зграда Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић”, само су нека имена великог броја задужбинара у српској престоници. У Новом Саду су Јован и Марија Трандафили целокупну имовину оставили Матици српској и црквеној општини, од чега је 1913. подигнута данашња зграда Матице српске. Но, задужбинарство које је већ сто година било у залету и процвату поново је замрло после Другог светског рата. Имовина задужбина, легата и фондова дошла је под удар закона о експропријацији и национализацији. До поновног обнављања задужбинарства долази након пада социјализма и ратова деведесетих.