Манастир Бањска

Манастир Бањска је српски средњовековни православни манастир саграђен између 1312. и 1316. године, као задужбина и маузолеј краља Стефана Уроша II Милутина, по узору на Богородичину цркву у Студеници. Манастир Бањска се налази на обали истоимене речице – десне притоке Ибра, у подножју планине Рогозне код Звечана у северном делу Косова и Метохије. Даровном златопечатном повељом краљ је богато обдарио своју задужбину, обезбедивши јој огромне поседе претежно на Косову и Метохији: укупно седамдесет пет села и заселака, девет катуна са око петсто пастирских породица, новац и друге приходе. Тако је настао један од највећих феудалних поседа цркве у средњевековној Србији. Црква Светог Стефана је изграђена на месту старијег порушеног храма, при којем је (у другој половини 13. века) за време Милутиновог оца, краља Уроша I, било седиште Бањске епископије.

Милутин је епископију претворио у игуманију. Бригу око подизања своје задужбине краљ Милутин је поверио Данилу Другом, касније првом бањском игуману и српском архиепископу, који је иначе био близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса, један од најпросвећенијих људи код Срба тога времена. По својој архитектури манастир Бањска спада у групу цркава рашког стила. Припрата је имала две куле (звоника) на западној страни. Црква је била обложена блоковима руменог, плавог и белог мермера. Поред тога, фасада храма Св. Стефана била је богато украшена и скулптуром и каменом пластиком. Главни понос Бањске било је чувено „бањско злато“, опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. Чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, такође по узору на манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената. Када jе краљ Милутин 1321. године преминуо у свом двору у Неродимљу архиепископ Данило пренео је његово тело у Бањску.

У Бањској је у северној капели касније сахрањена и краљица Теодора, супруга Стефана Дечанског и мајка цара Душана, па је то био и разлог да је цар Душан, поводом свог крунисања 1346, повељом даровао нове поседе. Основа цркве је у облику једнобродне грађевине са централном куполом у оси наоса и певничких простора. На источној страни завршена је овеликом полукружном апсидом и двема мањим за потребе ђаконикона и проскомидије. Уз северни и јужни зид наоса осим певница саграђене су капеле, тако да у целини основа цркве делује као тробродна грађевина. На западној страни у ширини наоса изграђена је припрата, коју на угаоним завршецима на западној страни прате високе квадратичне основе куле, звоници. Црква је имала два портала, главни са западне стране и споредни са северне, у склопу зида певнице. Манастир представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.