Задужбина Николе Спасића

Задужбина Николе Спасића основана после његове смрти, а по својеручном написаном тестаменту од 9. фебруара 1912. године. Званично почела са радом 30. априла 1920. године. Никола Спасић (1838—1916) је био српски велетрговац, добротвор и велики задужбинар. Никола Спасић је завештао своју непокретну и покретну имовину ради остваривања општих привредних циљева, и наложио својој Задужбини: да купи највеће звоно за Цркву Светог Саве, када буде подигнута и поклони га као његов дар, да подигну једну болницу у Београду, да подигну две болнице у унутрашњости, да одржавају Храм Светог Трифуна на Топчидерском гробљу који је за живота подигао.

Непокретна имовина Николе Спасића коју је дао за оснивање Задужбине састојала се од зграда у: Кнеза Михаила број 19 и Обилићев венац број 17, Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1, Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића број 8, Кнеза Михаила број 47 (улична и дворишна), Николе Спасића број 2 и 2а, Краља Петра број 18. Годину и по дана после смрти Николе Спасића о његовој имовини се није нико бринуо, пошто је она делом била под управом окупационих власти и коришћена за њихове потребе. Тек ангажовањем др Михаила Мике Поповића, окупациони Грађански суд за град Београд поставља за стараоца целокупне Спасићеве имовине Добру С. Петковића, адвоката и Милорада Поповића, доцента Универзитета у Београду. Стараоци су уведени у дужност 21. маја 1917. године и ту дужност су обављали до 27. априла 1920. године. Тада управљање задужбином преузимају људи које је Спасић навео у Тестаменту и после избора председника управе, званично 30. априла 1920. године задужбина почиње са радом.

Сам Указ о одобрењу рада Задужбине потписан је 4. децембра 1922. и тако је Задужбина отпочела свој правни живот. У раду се издвајају два временска периода (1920-1958 и 1958-до данас). После реновирања и изградње објеката који су оштећени у Првом светском рату, задужбина је саградила: „Градску болницу“ у Београду са 100 кревета, нуклеус садашњег КБЦ „Звездара“. Болница је завршена крајем 1935. године; Болницу у Куманову са 60 кревета, која је саграђена такође 1935. године; Дом за изнемогле грађане у Књажевцу са 36 кревета, који је завршен 1935. Године; Болницу у Крупњу, чија градња је завршена 1938. године; „Спасићев изложбени павиљон“ на Старом Сајмишту у коме је 1937. године свечано отворен Први београдски међународни сајам. Услед промене прописа и доношењем Уредбе о управљању стамбеним зградама, 1957. године, Задужбина остаје без већег дела прихода, све до национализације 26. децембра 1958. када имовина постаје друштвена. Почетком 2013. године Задужбини су враћена 63 стана, укупне површине 5 500 m², у Кнез Михаиловој улици у Београду.